Deseti dan – Portal u istoriju

Od Zlatibora sam krenuo kroz Užice ka Kadinjači. Pitao sam se kakav je taj spomen park pošto na internetu nisam našao neke fotografije pomoću kojih bih mogao kostruisati neku sliku u glavi.

Zbog problema oko nejasne signalizacije u gradu ali pitajući građane nalazim pravi put koji vodi ga Bajinoj Bašti. Na par mesta put se odronio, verovatno tokom onih kiša, tako da treba voditi računa na ovom pravcu.

Navodno, spomen park bi trebao vrlo jasno da se vidi još sa puta. Od Užica sam prošao desetak kilometara i zaista, na samom vrhu brda Kadinjača vidi se spomen park i bele stene koje se prostiru u širinu.

Ostavio sam motor na parkingu ispred odmarališta koje, najverovatnije, još uvek radi iako se vidi da bi jedno renoviranje objekta dobro došlo.

Mislio sam da će i spomenik biti u sličnom stanju, ali kada sam se popeo gore osećao sam se kao na Kozari pre nedelju dana. Park je veliki i na centralnom delu kao da stoji stari spomenik, a da je ceo spomen park napravljen oko njega.

Vidi se da se ceo kompleks održava i da nije prepušten zubu vremena. Gledajući okolo i diveći se spomenicima negledajući gde stajem uspeo sam da iskrenem skočni zglob. Sreća u nesreći da je desna noga koja se na motoru koristi za zadnju kočnicu ali opet treba voziti još dosta kilometara.

Odlučio sam da ignorišem to i nastavim sa obilaskom i fotografisanjem.

Šetao sam se po parku tražeći lepe uglove i kadrove, napravio sam mnogo fotografija. Dovoljno je da se pomerite metar i odmah dobijate potpuno drugačiju perspektivu. Na stenama se mogu primetiti oblici koji predstavljalju glave i lica kada se malo bolje pogleda. Gravure simbolizuju borce koji su učestvovali u bitci.

Između tih stena je napravljen plato ispresecan stazicama od kaldrme koji koji se zavrsava u kružnim delom u unutrašnem delu komleksa. Na jednom kraju je stena sa isklesanim centralnim delom koja me asocira na neki futuristički zvezdani portal. Ta je stena ujedno i dominantna u odnosu na ostale i vrlo jasno je uočljiva još sa puta.

Svakako je poseban osećaj kada se šetam tim parkom, a sam raspored pruža mnogo mogućnosti za fotografisanje. Sa suprotne strane se nalaze i topovi, predpostavljam oni koji su korišćeni tokom napada. Možete ih obići kružnom popločanom stazom koja na kraju vodi nazad na parking.

Ne znam koliko dugo sam se zadržao na Kadinjači ali moram reći da je osećaj bio zaista poseban, verovatno zato što nisam očekivao da je park toliko veliki, ali i toliko lep. Mislim da je preko 200 metara u širini ako računamo i postavku topova.

Ne mogu se odupreti osećaju poštovanja prema tim događajima i ljudima koji su svoje živote tada dali da bismo mi danas bili ovde. Još jedno izuzetno lepo mesto koje preporučujem da posetite. Iako sam mnogo fotografija napravio na Kadinjači, ovo što vidite su samo neke od njih.

Padom Kadinjače pala je i jedina oslobođena teritorija u okupiranoj Evropi – Užička republika. Što je bilo neverovatno za to vreme, u euforičnim i uspešnim napadima fašista u Evropi i Africi kada su gazili sve pred sobom 1941. godine partizani su uspeli da oslobode jedno parče teritorije usred okupirane Evrope. Nezavisnost nije dugo trajala ali je pokazala da neprijatelj nije neuništiv i da se borbe protiv njega mogu voditi. Tada u komandi nemačkih trupa nisu mogli da veruju da je otpor tako dobro organizovan unutar okupiranih teritorija. Nisu dugo čekali da odgovore i organizovan je napad na Kadinjaču koju je branio radnički bataljon od nekoliko stotina partizana. 3.000 nemačkih vojnika koji su bili daleko bolje opremljeni dugo nisu mogli da probiju odbranu iako su partizani imali uglavnom pešadijsko naoružanje. Nemačke trupe su angažovale seljake da im donose municiju, a po priči meštana posle su ih ubijali. Tek kada su organizovali dodatni napad sa boka i kada je poslednji partizanski borac poginuo Vermaht je uspeo da uđe u grad Užice. Ranjenike koje partizani nisu mogli da povedu sa sobom nemačke trupe su likvidirale. Taj poraz je bio katastrofalan jer su u toj bitci mnogi partizani pogubili dok je neprijatelj imao neznatne gubitke. Dosta je to negativno uticalo na moral i raspoloženje unutar pokreta otpora. 

Do Čačka sam relativno brzo stigao. Bilo je dosta saobraćaja, a ni ograničenje brzine mi nije išlo na ruku.

Opet, primenjujem proverenu metodu pronalaženja spomenika: tražim starije građane i pitam za smernice što je provereno dobra metoda. Naravno, “na keca” nalazim ljude koji me upućuju gde treba. Dolazim do staze od kaldrme koja vodi ka brdu i stubove za zastave pokraj te staze. To mora da je to. Parkiram motor na kraju te staze i, opet, stepenicama se penjem. Ulazim prvo u park koji mi deluje kao i svaki drugi u kojem ljudi šetaju pse, izađu na izlet i slično.

————————————————————————————————————————————————————-

Kada sam se popeo do dela koji nije pod drvećem video sam spomenik “Mauzolej borbe i pobede” koji je iz tri dela, podseća me na Acteške građevine samo manjih dimenzija. Mislim, manjih dimenzija u odnosu na njihove građevine, ali ovaj spomenik je sve samo ne mali. Verujem kako je visok oko petnaestak metara. Stranice su, mora se priznati, malo i u centralnoameričkom fazonu. Iako ima grafita ne obazirem se na njih već gledam da fotografišem nekoliko detalja. Specifičnost Čačka je u tome da su na ovom mestu prvi pružili ruku pomirenja “partizani” i “četnici”, i složili se da su se i jedni i drugi borili protiv tadašnjeg okupatora.

————————————————————————————————————————————————————-

Sada, pravac Kruševac i spomenik Slobodište! Krenuo sam pun entuzijazma jer sam u toku ovog dana posetio dva velika spomenika, i jedva čekam da vidim i treći. Lako nalazim put i izlazim na pravac… koji traje, i traje, i traje… U jednom trenutku sam se zapitao gde su ta brda i planine u centralnoj Srbiji, pošto ove magistrale kao da je neko lenjirom crtao po karti. Viđao sam patrole saobraćajne policije i nisam hteo da rizikujem da me zaustave tako da sam bio prinuđen da se držim ograničenja.

Napokon stižem do Kruševca. Princip “ko pita – ne skita” radi i ovaj put. Ko bude dolazio da poseti ovaj spomenik neka ga ne zbuni park u koji se ulazi sa puta, tj. parkinga. Na tom donjem delu se nalazi i mali muzej koji tada nije radio jer je bio poplavljen. Do samog parka “Slobodište” sam se popeo motorom prošavši kroz plato. Čini mi se da je podeljen u tri dela spojen stazama. Čudan, ali veoma zanimljiv. Spomen park je posvećen streljanim građanima Kruševačkog kraja. Sreljanja su počela još 1941. godine i trajala su do njenog oslobođenja. Ukupno je pogubljeno oko 1.650 ljudi, uglavnom boraca što partizana i četnika što njihovih simpatizera. Stradali su najvećim delom srbi što je vajar Bogdan Bogdanović ovekovečio spomenicima u obliku stilizovane šajkače postavljenim u jednom delu parka.

Moram priznati da je današnja vožnja bila najdosadnija do sada. Putevi su skoro bez krivina, izuzetno monotoni. Pređem po 10 kilometara a kao da se nigde nisam mrdnuo. Sutra će valjda biti bolje, ali spomenici koje sam video ostavljaju bez daha. Oni su bacili senku na monotone puteve i ispunili mi današnji dan. Svakako preporučujem da posetite i ovaj deo istorije.

Autorska prava: triptease.me

foto: Predrag Jelenić
tekst.rs Predrag Jelenić
tekst.en Dragan Dobožanović
Sadžaj se NE MOŽE koristiti bez odobrenja!