Treći dan – Bitka za Kozaru

Nedelju sam veći deo dana proveo u gradu. Zbog problema sa internetom nisam uspeo u planirano vreme da postavim tekst i fotografije, ali ne vidim to vreme kao izgubljeno – naprotiv. Sa Danijelom (nadimak Mali Zmaj), prošetao sam malo gradom, popili smo kafu, lepo se ispričali, upoznao dva njegova drugara, tako da je to bilo lepo provedeno pre podne. Želim da mu se zahvalim zbog nesebične pomoći, i što me je dočekao kao brata, obezbedio mi je garažu za motor, pomogao mi je oko problema sa kormanom, upoznao sa drugarima Oskarom i Zrilom, pokazao mi je i malo grad, uputio me ka Kozari, i naravno zbog dobrog društva. Zbog svega ovoga morao bi da promeni svoj nadimak u Veliki Zmaj jer mali zmajevi nemaju toliko srce 🙂

Danijele, još jednom mnogo ti hvala na svemu. Takođe i jedno veliko hvala Andreju na pomoći oko sređivanja ležaja usred noći.

Po podne oko 15h krenuo sam ka Kozari putem koji vodi ka Prijedoru. U početku sam se malo pribojavao policije ali pošto sam već okasnio sa polaskom opet sam malo vozio preko dozvoljene brzine. Priroda je prelepa. Sreća da je put relativno prav i bez oštrih krivina jer sam više zverao okolo nego što sam gledao ispred sebe.

Ka nacionalnom parku Kozara skreće se u mestu Kozarac i put vodi u planinu. Kako se priđe podnožju planine put iako je dvosmeran prilično je uzak. Ko se vozio do vrha Avale zna kako to izgleda. Ovaj koji vodi ka spomen parku je nešto malo širi, ali kao što sam već rekao dvosmeran je. Da stvar bude još teža put je veoma krivudav i neke krivine su veoma uske “lakatuše”. Zbog svih širokih puteva koje sam prošao do tada malo sam bio u strahu. Do vrha Kozare možda sam nekoliko puta vozio trećom brznom, sve ostalo je bila uglavnom druga. Treba biti dodatno obazriv na ovom delu.
—————————————————————————————————————————

Napokon, izašao sam na jedan veći parking pri vrhu planine. Parkirao sam se pored radnjice koja prodaje suvenire i zamolio sam momka koji tu radi da mi pričuva motor. Pogledao sam oko sebe i bio sam iznenađen koliko se taj plato tu održava. Malo niže je hotel Monument koji je ili sagrađen ili renoviran relativno skoro. Već sam tu video nekoliko porodica sa decom koji su došli na izlet. Kao recimo kod nas kada ljudi pobegnu iz urbanih naselja na Avalu, Kosmaj, Kopaonik…
Na suprotnoj strani od hotela su stepenice koje vode ka vrhu planine. Optimistično sam krenuo njima ali kada sam video koliko ih je malo me entuzijazam popustio da se što pre popnem. Gore na vrhu je, ako ćemo utisak da svedemo na jednu reč, fenomenalno. Sve je savršeno očuvano, trava pokošena, mali muzej sa leve strane izgrađen na padini izgleda kao nov, napravljen je i mali park za decu, video sam porodice sa malom decom koja se tu šetaju, mlade parove… A spomenik… Neverovatan! Sećam se da sam u osnovnoj školi u knjizi video fotografiju spomenika i čoveka koji je u njegovoj blizini, i znao sam da je spomenik veliki, ali tek kada sam ga video uživo doživeo sam tu veličinu. Između stubova koji daju oblik spomeniku klinci mogu da se provuku jer su spojeni samo u centralnom delu jednim betonskim valjkom. Prema pričama prijatelja dešavalo se da deca, pa čak i odrasli ljudi, provuku između stubova i zaglave pa su morale spasilačke službe da dolaze i da ih vade odande. Srećom, nije bio nijedan tragični slučaj do sada. Uslovno rečeno svaki taj stub nezavisno stoji. Koliko je visok pokušajte sami da zaključite iz fotografija, ali po mojoj proceni sigurno je visok preko 30 metara. Autor je čuveni vajar Dušan Džamonja, a posvećen je stradanjima i borbi partizana koji su se borili protiv okupatora. 1942. je Vermaht je sa ustaškim i četničkim trupama napao uporište sa ukupno 40.000 vojnika dok je svoje položaje branilo oko 4.000 partizana. U tom obruču bilo je zarobljeno i oko 80.000 civila. Probojom iz obruča partizanske trupe uspele su da spasu oko 10.000 ljudi i 2/3 trupa dok su zarobljeni bili deportovani u logore, dok su neki bili ubijeni na licu mesta. Područje Kozare je tokom celog rata pružalo otpor i borilo se za svoju slobodu.

—————————————————————————————————————————————————————–

—————————————————————————————————————————
Iza njega su prolazi koji vode u otvorenu prostoriju na čijim zidovima stoje imana boraca poginulih u bitci na Kozari. Slično imaju amerikanci na zidu žrtava vijetnamskog rata. Mogu se pročitati imena raznih veroispovesti i narodnosti, jedno uz drugo, govoreći da su se ti ljudi tada udružili i zajedno borili protiv nečega što je bilo upereno protiv svih, i znali su da su u očima neprijatelja svi bili isti. Beli šljunak pod nogama krcka dok se korača unutar tog malog lavirinta. Zidovi su malo višlji od glave ali  doprinose blagoj klaustrofobiji, ali verujem da je to i bila zelja vajara i autora.

Na padini ispod spomenika je mali muzej koji je bio zatvoren. Što za nedelju po podne i nije neko čudo. Njegova arhitektura mi se čini izuzetno moderna i neuobičajena. U tim malim sobama se nalazi pešadijsko naoružanje koje su partizani koristili, kao i razna dokumenta. Na jednom ulazu nalazi se top, a na drugom oklopno vozilo. Žao mi je što nisam mogao da uđem, to je drugi muzej za dva dana koji je zatvoren. Budući da sam reportažu počeo veče pred vikend ne smem da se žalim već da sledeći put malo više razmišljam prilikom planiranja puta.
—————————————————————————————————————————

—————————————————————————————————————————

—————————————————————————————————————————
Kao što sam već rekao ovaj spomen park je održavan i očuvan, a porodice ga koriste i kao izletište. Za klince je napravljen mali rekreativni park, površina ispred spomenika je toliko velika da se može igrati fudbal i da ima još prostora za publiku… Jednom rečju – fenomenalno. Sve izgleda kao da je Tito još uvek živ, a SFRJ još uvek postoji…
—————————————————————————————————————————

—————————————————————————————————————————
Od Kozare koja je ostavila jak utisak na mene krenuo sam ka Bihaću. U Kozarcu sam svratio do jedne radnje i na izlasku se upoznam sa barmenom iz kafica. Pričali smo o motorima i putovanju, o moto skupu koji su organizovali Hell Angels-i na Hrvatskom primorju itd. Pričao mi je kako mu se brat požalio da su na toj žurci nekoliko piva i par pica platili preko 120 evra. Jesam bio malo u neverici, ali kada su okupljanja tog tipa u pitanju ništa nije nemoguće. Dvadesetak minuta sigurno smo ćaskali. Nastavio sam put opet malo ignorišući ograničenja brzine, treba stići do mraka u Bihać. Preko Prijedora sam stigao u Novi Grad i odatle prateći reku Unu putovao sam ka Bihaću preko Bosanske Krupe. Sve vreme sa moje leve strane u daljini bili su kišni oblaci tako da sam morao da bar na ovoj etapi preduhitrim kišu. Poslednjih 40ak kilometara priroda je prelepa. Reka Una je skoro pa tirkizne boje, izuzetno čista. Na jednom delu sam morao da stanem i da fotografišem njene vodopade.
—————————————————————————————————————————

—————————————————————————————————————————
Voziti kanjonom ove reke je nešto što bi svaki bajker trebao da proba ako se nađe u blizini. Prekrojite rutu jer zaista vredi proći ovim delom. Vijugavi putevi u dobrom stanju, rekom sa jedne i visokim stenama sa druge, pružaju poseban osećaj. Ove nove gume su se do sada pokazale veoma dobro i nijednom nisam imao problem u toku vožnje iako sam pretovaren stvarima. Vozeći ovuda mogao sam da se potpuno opustim i uživam.

Oko devet sati uveče stigao sam u Bihać, baš u vreme kada se okupljala omladina, i momci i devojke, da gledaju zajedno Svetsko prvenstvo u fudbalu. Svi su bili u navijačkim bojama i sa zastavama, kao da su krenuli na stadion da navijaju. Vozikali su se u krug i pevali kao kada se u Beogradu dočekuju naši reprenzetativci. Svi su sedeli na prozorima automobila, pevali i svirali. Pri ulasku u centar upao sam u gužvu koja se sporo kretala, a ja se zaglavio između vozila. Iskreno, bilo me je malo frka. Gomila ljudi i navijača sa zastavama oko mene a ja na motoru sa beogradskim tablama između svih njih. Međutim, sve je bilo ok, puštali su me da prođem, mahali i nastavljali sa svojim veseljem. Smestio sam se u motelu u samom centru na pošetku pešačke zone gde sam upoznao fotografa Izeta. On skoro deset godina radi na turističkoj promociji opštine Bihać bez podrške drzave niti opštine. Sva pomoć dolazi od prijatelja i ljudi dobre volje da podrže nešto lepo i korisno. U kafiću tog motela smo popili kaficu i lepo se ispričali.
Za naredni dan ideja je da iz Bihaća odem put Oštrelja i ka Drvaru, posle ka Jajcu i da rutu za taj dan završim u Mostaru. Spomenik na Grmeču ću morati da zaobiđem jer 21. juna moram da budem u Beogradu, a ako reportažu ne završim do tada nastaviću je odmah 22 ili 23 juna tamo gde budem napravio pauzu.

—
Autorska prava: triptease.me

foto: Predrag Jelenić
tekst.rs Predrag Jelenić
tekst.en Dragan Dobožanović
Sadžaj se NE MOŽE koristiti bez odobrenja!