Jedanaesti dan – “Posle 2.300km policija me zaustavila”

Polako se put bliži kraju. Još nekoliko spomenika sam planirao da obiđem, a jedan je u Kragujevcu. Da, čuveni Kragujevački oktobar. Krenuo sam iz Kruševca ka Ćupriji i Jagodini. U Jagodini doživljavam ono što što sam uspešno izbegavao prethodnih dve hiljade i kusur kilometara – zaustavlja me policija!

Video sam ih na vreme pa sam i dodatno usporio. Traže mi dokumenta bez da mi pominju neki prekršaj. Videli su da sam natovaren za duži put i njihovim pitanjem gde idem ulazimo u priču o fotoreportaži. Pričao sam im gde sam sve bio i koji mi je dalji plan.

Iz Jagodine gde su me zaustavili rekao sam im da idem u Kragujevac da posetim spomen park “Šumarice”. Jedan policajac je odmah počeo da mi objašnjava kojim putem je najbolje tamo stići, i čak mi je objasnio pri ulasku u grad kako da stignem do parka. Zahvalio sam mu se i produžio dalje po njegovim smernicama.

Stigao sam relativno brzo, i kako me je policajac uputio, na drugom kružnom toku desno i pravo pored velikog supermarketa. Put potom vodi ka spomen parku iznad grada. Prvo se dolazi pred muzej koji, naravno, nije radio. Kažem “naravno” zato što i prethodna tri muzeja nisu radila, muzej na Kozari, u Bihaću i Kruševcu.

Muzej Prvog zasedanja AVNOJ-a u Bihaću su otvorili za fotografisanje zahvaljujući Izetu i mnogo mu hvala zbog toga. Ispred muzeja u Kragujevcu je veliki parking, a u produžetku je put koji vodi ka spomenicima. Put je jednosmeran i vodi kružno kroz ceo park. Prilično je prostran, verovatno i najveći po površini, preko 350 hektara.

Posle skoro kilometar od muzeja nalazi se spomenik streljanim đacima i nastavnicima. Spomenik u obliku rimskog broja pet viđao sam na fotografijama udžbenika, ali uživo izgleda mnogo lepše i monumentalnije iako nije visok kao neki drugi spomenici koje sam do sada posetio. Na koricama udžbenika ne vidi se lepo tekstura površine koja otkriva ruke i lica! Predpostavljam da predstavljaju lica streljanih učenika.

Malo me je prošla jeza, iskreno, pošto deluju kao da su deca skamenjena ali verujem da je to bila i ideja, da se predstavi taj užas. Jedno lice sam posebno fotografisao jer me je asociralo na “lice sa Marsa”.

Kada se posmatra sa puta spomenik deluje vrlo jednostavno, međutim kada mu se približite vidite koliko je truda i vremena uloženo da on izgleda ovako.

U jednom danu, 21. oktobra 1941., streljano je preko 2.300 ljudi, ali zajedno sa okolnim selima ukupan broj je skoro 2.800 lica. Među njima je i oko 300 đaka i dece koja još nisu pošla u školu. Taj čin je bio odmazda za 10 ubijenih i 26 ranjenih nemačkih vojnika u partizanskom napadu. Nemački komandant Franc Beme je 10 oktobra 1941. godine naredio da se strelja 100 građana za jednog ubijenog i 50 građana za jednog ranjenog vojnika.

Po jednoj priči jedan nemački vojnik je odbio da puca u decu i odstupio iz streljačkog voda. Tada mu je njegov komandant prišao i svojim Lugerom upucao pred svima. Koliko je informacija tačna ne znam, dosta ljudi tvrdi da to nije istina.

Pretpostavlja se da je ukupno 7.000 ljudi streljano u Kragujevcu i okolini tokom okupacije, ali ta cifra nije definitivno potvrđena. Svedok suđenja u Nirnbergu je takođe naveo taj broj.  Kada sam završavao fotografisanje kiša je počela sitno da pada. Baš nemam sreće sa vremenom.

Prateći put dolazi se do spomenika “Kristalni cvet” posvećen romskoj deci koja su radila kao čistači obuće, a njih petnaestoro bili su streljani tokom okupacije.

Spomenik je napravljen tako da izgleda kao podeljen na dva dela, a cvet deluje kao da je tek krenuo da se razvija.

Dalje put vodi pored hotela ka spomeniku “Sto za jednog” koji simbolizuje okrutnu naredbu da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100 građana Kragujevca. Spomenik je kružnog oblika sa isprepletenim ljudskim telima. Ono što mi je zapalo za oko su glave tih ljudi koje su sve postavljene naopačke. Nijedna ne stoji normalno. Ruke i noge su okrenute ka spolja i deluje da su svi legli ka centralnom delu i tu se sjedinili – njih stotinu u jedno čvrsto stablo.

Kiša je počela da pada malo jače. Bojao sam se za fotoaparat jer ne bih baš da posle dve nedelje ostanem bez istog, ali sam odlučio da rizikujem i prilikom fotografisanja pokušam da ga zaštitim. Ali, svima dobro poznati Prvi Marfijev zakon stupa na delo – kiša se lagano intezivira a meni usred fotografisanja “iscuri” baterija. Opet, sreća pa sam uzeo rezervnu, jer da je nisam imao mogao bih da se “slikam sa slikanjem” 🙂 

Dalji plan je da se nađem sa drugarima Vladanom, Markom, Srđanom i Zvonkom u Sopotu i zajedno krenemo ka spomeniku na Kosmaju. Pošto smo čekali i Uroša da dođe iz Beograda malo smo prezalogajlili pečenu jagnjetinu. Dosta mi je lake hrane, bacio sam se na nešto konkretno, vala pred Beogradom mogu malo i da se opustim. Lepo smo klopali, a ceh je častio Marko kao domaćin pošto smo došli u njegov kraj.

Dogovorili smo se da iz kafane odemo do njegove kuće da nas vide njegovi klinci Dunja i Dimitrije. Kada smo stigli malo smo odmorili, popili kaficu i domaći sok od višnje koji je bio odličan… ali i domaću rakijicu, podrazumeva se 🙂 Pričali smo o putu, motorima, svemu po malo, i kako je vreme odmicalo prvo je počela kiša da bi se za nekoliko minuta kasnije to pretvorilo u pravo olujno nevreme. Sreća da nismo krenuli ka spomeniku inače bi bilo svašta. Šta ćemo, ostajemo kod Marka i čekamo da kiša prođe.

Dok je to trajalo mi smo na Markovom motoru podesili amortizer. Vladan je tu bio glavni majstor a mi ostali smo pomagali. U daljem tekstu – uglavnom smetali 🙂 Čeona lampa je ponovo našla ključnu primenu. Vladan je sa njom mogao lepo da vidi šta radi.

———————————————————————————————————————————
Tek posle osam sati uveče kiša je utihnula. Nisam video svrhu odlaska gore pošto je kasno i dok bismo stigli do vrha već bi veče palo. Pozdravljamo se sa Markom i njegovom porodicom i zahvaljujemo se na lepom gostoprimstvu.

S obzirom sam odustao od današnje posete spomeniku, Uroš, Vladan i ja krećemo autoputem nazad za Beograd. Po silasku na autoput počinje pljusak. Nije bio jak kao što je bio kada sam iz Nevesinja išao ka Gackom ali opet daleko od toga da je bilo opušteno, naročito što smo sada bili na autoputu.

Do Vrčina smo vozili iza jednog kamiona jer mi je on bio “vodilja” sa svim svetlima koja je imao na prikolici, da bismo do naplatne rampe pratili i preticali autobuse i kamione koji su išli sporije. Nekako smo stigli do Beograda i kada smo došli do Konjarnika bilo mi je mnogo lakše.

Uroš i ja smo se smejali na semaforu koliko je, zapravo, ova vožnja bila dobra 🙂 Kući sam stigao oko devet uveče sa idejom da sutradan pokušam ponovo da odem do spomenika na Kosmaju. Nadam se da neće biti slično kao i sa Tjentištem.