Dvanaesti dan – Dolazak kući

Prethodni dan nisam uspeo sa drugarima da “osvojimo” Kosmaj. Iako imam lepe fotografije spomenika od prošle godine nisam želeo da ih koristim već da napravim nove, kao što sam i obećao pre polaska na ovaj put. Naravno, ponovni “napad” na Kosmaj organizuje se sam od sebe.

Marko, Aca, Lazić i ja smo udarna grupa 🙂 Nalazim se sa Lazićem u gradu i na putu ka Sopotu prvo svraćamo do Ljilje i Miše Pei, iskusnog bajkerskog para da se pozdravimo i popričamo po jednu. Nakon razgovora upućujemo se ka Sopotu kako bi se susreli sa Markom i Acom. Danas je lep dan za razliku od jučerašnjeg, izuzetno pogodan za vožnju, nit’ je vruće nit’ je hladno, bez jakog sunca.

Nas četvorica vrlo brzo stižemo u podnožje i penjemo se svojim atovima zemljanim stazama do samog spomenika. Dok drugari ćaskaju ja koristim lepo vreme, a priznajem pomalo i u strahu da se ono opet naglo ne promeni, da fotografišem spomenik.

Interesantno je da nijedan od pet krakova koji stoje nisu spojeni. Verovatno krak koji je horizontalno uperen ka spolja daje kontratežu i održava balans samog kraka. Da nije tako vetrovi koji na Kosmaju  znaju da budu veoma jaki, odavno bi srušili spomenik. Zdanje Ima oblik petokrake, a u centralnom delu na tlu je deo koji, bar se nadam, renovira. Prošle godine kružni plato bio je u boljem stanju.

Oblik spomenika daje razne mogućnosti i perspektive za fotografisanje, i možete ceo dan tu provesti a opet ne iskoristiti sve uglove. Jednu fotografiju sam napravio tako da me podseća na krunu zlog kralja Nazgula iz trilogije “Gospodar prstenova” Pitera Džeksona.

Spomenik je podignut u čast palim borcima Kosmajskog odreda koji su se od leta 1941. do samog kraja rata borili proziv okupatora. Često su napadali u malim grupama ali su uspešno vršili diverzije i sabotaže.

Već u avgustu 1941. godine otpočela je operacija “Baden” sa ciljem da se uništi partizanski otpor na Kosmaju. To je ujedno bila prva antigerilska operacija. Nekoliko hiljada Nemačkih vojnika podržani tenkovima krenulo je u akciju protiv 94 partizanskih borca. Nakon dva dana borbi većina partizana je uspela da se izvuče iz obruča, dok je deo poginuo ili zarobljeno.

Nekoliko dana kasnije zarobljenici i pomagači su obešeni u centru Beograda kako bi zastrašivali građane. Međutim, to je samo doprinelo većem odzivu u partizane u Kosmajskom kraju. Do kraja 1941. godine bilo oko 250 aktivnih partizanskih boraca. Kosmajski odred je sve do kraja rata bio aktivan.

Po jednim informacijama spomenik je delo vajara Vojina Stojića, a po drugim arhitekte Bogdana Bogdanovića. U svakom slučaju, spomenik je impozantan i lep na svoj čudan način. Kada prolazite autoputem ka Nišu sa desne strane se mogu videti vrhovi kako štrče iznad krošnji drveća. Sećam se kao klinac da se mnogo bolje video, ali i drveće je pre 30 godina bilo mnogo niže.

Po završetku posete spomeniku na Kosmaju krenuli smo lagano ka kući. Marko ostaje u Sopotu zbog posla, a Aca nas prati nekih desetak kilometara ka Beogradu. Pozdravljamo se i sa njim, i kao i Marku, zahvaljujemo se na dobrom društvu i lepoj vožnji. Lazić i ja nastavljamo ka Bubanj Potoku i penjemo se na autoput ka Konjarniku. Kući stižem nešto pre četiri sata posle podne. Taman da se malo odmorim i vratim redovnoj obavezi u to doba dana – odlazak po sina u vrtić.

Po povratku prvo ću Gašu videti. Lepši kraj putovanja nisam mogao da zamislim. Odjednom, sve se vraća u onaj život pre ovog avanturističkog. U sekundi! Posle dvanaest dana puta i potpuno drugačijeg načina života. Čudan je to osećaj…